Onlajn igralište

U razgovoru sa roditeljima često čujemo žalbe sa prizvukom nemoći: “Ako bismo mu dozvolili, naše dete bi ceo dan provelo na Internetu, ne ispuštajući iz ruku mobilni telefon.” Roditelji vrlo dobro znaju da je svet sasvim lepo funkcionisao i bez pametnih mobilnih telefona i pristupa Internetu na skoro svakom mestu.

Pitanje koje je neophodno razmatrati nije pitanje da li je internet dobar ili ne. Suština je da on postoji, da će se svakodnevno usavršavati digitalni oblici komunikacije i da u tom smislu moramo da se edukujemo i mi, kako bismo mogli da učestvujemo u odrastanju naše dece. Na internetu danas možemo naći sve što nas zanima i olakšati nam život. Tu se dešava čitav jedan spektar života, tu nalazimo sve što nam je potrebno – od klasičnih romana, finih mesta za odmor, recepta za kolače, metoda za uspešno učenje, samopouzdno reagovanje. Tu se dešavaju ljudski susreti, zaljubljivanja, ali i povređivanja, omalovažavanja, vređanja, zlostavljanja. Tako se ogroman deo društvenih zbivanja za modernog tinejdžera odvija preko interneta i raznih društvenih mreža. Internet je za našu decu danas jedna vrsta velikog, onlajn igrališta društvene prisustnosti na što više socijalnih zbivanja, skoro u isto vreme. Ali, da li bismo u realnom svetu dozvolili detetu da ceo dan, svaki dan, bude na igralištu sa drugovima, da kući dođe samo da bi jelo, i opet ode na to isto igralište? Naravno da ne bismo.

Da bismo preventivno delovali tokom odrastanja naše dece, neophodno je da im postavljamo pravila koja ih štite, usmeravaju i daju strukturu u svim oblicima funkcionisanja, pa i kada je Internet u pitanju. U adolescentskom uzrastu ta pravila je dobro donositi zajedno sa decom, uz argumentovano “za i protiv”, a obuhvatalo bi sledeće:

Ograničite vreme prisutnosti na internetu – dok dete uči, ako internet nije potreban za učenje. Svi uređaji koji poseduju ekran trebalo bi da budu isključeni dok dete obavlja ovu misaonu aktivnost.

Iskustveno uverite dete da internet može da ga uvede u zavisničko ponašanje, i da kao i droga, može da predstavlja beg od realnosti. Dokaz za to je da se ne može lako odvojiti od ekrana i da na kraju taj uređaj upravlja njime, a ne obrnuto.

Skoro svakodnevno pitajte dete šta je to što radi na internetu, šta gleda, šta ga zanima. Ako neke stvari ne razumemo, možemo pitati dete da nam objasni, sa istinskom zainteresovanošću, koju će dete shvatiti kao empatiju roditelja i zbog koje će biti spremno da nas doživi kao saradnika, a ne kao protivnika.

Ne zauzimajte stav da su aktivnosti dece na internetu namenjene isključivo zabavi i gubljenju vremena. Takvim pristupom gubite sav “kredit” za saradnju sa decom kroz odrastanje uopšte.

Umesto drastičnih mera ili snažne kontrole, tipa “Nema više interneta!”, popričajte sa detetom koje potrebe zadovoljava boraveći na internetu. Nakon toga stiče se zajednički uvid i prave planovi za zadovoljavanje tih potreba, sa lajt motivom: da naše želje nisu naše potrebe i da postoje prioriteti prilikom njihovog zadovoljavanja.

Dakle, nije problem samo u sadržajima koje dete može naći na internetu, nego u tome što on “jede” vreme i odvlači ih od drugih važnih stvari u životu: učenja, realnog druženja, fizičkih aktivnosti, povezivanja sa porodicom i drugim ljudima uopšte.